Ja sam taj, “onaj mali” sto ima rak, ma znaš onaj sto se za njega pare skupljaju da preživi. Da, to sam ja. Ja sam ta kasica za dobrovoljni prilog u vašim bankama, žiro račun, humanitarni koncert i humanitarni broj.. to je moj broj, to je moj život i moja stvarnost. Da, to sam ja.
Al ja sam i taj sto je djetinjstvo proveo po bolničkim hodnicima, rođendane “slavio” u bolničkoj sobi, svjetsko nogometno prvenstvo pratio iz bolničkog kreveta (prekidale me medicinske sestre da mi izmjere temperaturu)….. I ja sam još onaj sto je ispio život iz svojih najmilijih kao sto ga ova “moja” bolest ispija iz mene.
Volio bih ja da nije tako, volio bih da nikad niste čuli za mene i da me poznaju samo familija, prijatelji i komsije, ili da ste čuli za mene ali po nečem lijepom! Da sam ,Bog dao, “onaj mali”sto je napustio školu jer ga “nije išla”a ne zbog bolesti, ma da sam sve samo ne “onaj sto ima rak”. Zao mi je sto sam vam na teret, sto vas svi mole u moje ime da mi pomognete, sto vas i ja molim u svoje ime da pomognete, nije meni zbog mene… meni je da moji ne ostanu bez mene, ne mogu im to nikako napraviti! Vidio sam kad su moji “prijatelji po postelji” otišli, vidio sam koja je tuga iza njih ostala i to moja mama ne bi podnijela, kako da joj to uradim?! Ko bi od vas to svojoj majci uradio!
Zato sam odlučio da uspijem, i kad to sve prođe završiti ću i fakultet pa da se i moja mati može ” po kavama” hvaliti samnom a ne samo da prica o receptima koji liječe rak, i imati ću svoju porodicu i svoju djecu i pričati ću im, sve ću im reci…kako im je otac jednom davno bio bolestan , kako se “izvukao”…ljudi su mu pomogli!! Svi su bili tu za njega i nikad bas nikad im to nije zaboravio….
Mogao je biti bilo tko, priča je uvijek ista. A status je Nedžada Beširovića, teško oboljelog mladića iz Cazina.
