TUŽNA PRIČA KOJA SE ŠIRI FEJSOM: Priča o dobrim ljudima i kako se zbog 20 kuna rasplakao starac

Ilustracija

Priču prenosim s facebook stranice Mame na fejsu.

“Odem Ja jučer u dućan i ispred mene neki starac od nekih 80 godina. Dva paradajza, tikvica, kila brašna, kila šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vrijedno ili samo za sladokusce.

Blagajnica sve izračuna, račun oko 85.00 kuna.

Starac izvrne cijeli novčanik, unutra sve kovanice. Blagajnica prebroji i dođe do 60.00 kuna. NIje dovoljno. Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili da odbije nešto sa računa. On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i žena ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto. Odguruje rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi.

Vidio ja to i dajem blagajnici tih 25.00 kuna i kažem da vrati gospodinu u vrečicu njegove namirnice. Starac još kopa po džepovima, u nadi da će naći neku zagubljenu kunu. Vraća pogled i kaže: “Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam htio da kupim”.

Blagajnica mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo.

Starac me pogleda, zbunjeno, a onda spustii pogled i kaže, “A šta ja sad da radim?”

“Ništa”, ja mu odgovaram, “Uzmite Vaše namirnice i idite kući, sve je u redu.”

“Ali, meni se ovo nije nikada desilo”, kaže starac, i dalje zbunjen. “Stvarno ne znam šta da radim?” i gleda zbunjeno u blagajnicu.

“Pa eto, ima još dobrih ljudi”, kaže blagajnica, a i ona spušta pogled.

“Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam donijeti 25.00 kuna, kad budem imao”, kaže starac.

“Nema potrebe, sve ste Vi to odradili i zaradili još prije mnogo godina”, pokušavam da uz osmijeh razbijem njegovu muku.

“Ali meni se stvarno ovo nije nikada desilo, da mi neko toliko pomogne…” kaže starac i počinje da se trese i plače u svojoj bijedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu. Blagajnica mu sprema ostatak stvari u vrečicu, vidim i njoj je teško. Ona radi vjerojatno za 2 000 ili 2 500 kuna i zna sigurno i sama šta znači ne imati.

“Dođite bar na kavu, ja moram da Vam se odužim”, plače starac.

“Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate”, pokušavam da ga uz osmijeh nekako smirim.
Pruža mi ruku i kaže: “Pamtiću Vas dok sam živ.“

Pa je*em ti ja takvu zemlju i vlast, koja ljudima koji su preživjeli svjetski rat i toliko godina života, da ih dovede do toga da se ne samo rasplaču za 25.00 kuna, nego da tih smrdljivih 25.00 kuna uopće nemaju.”

– tomeo.grdic

Komentiraj

komentara
Komentari objavljeni pod određenim korisničkim imenom nisu stav uredništva ili izdavača, pa ne snosimo nikakvu odgovornost za štetu trećoj osobi.