Tek što smo objavili tekst naše novinarke Ane Rak o Anki Bulat, poznatoj šibenskoj staroj curi Šempre Šoli, na E-mail redakcije stigla nam je predivan reakcija jedne naše čitateljice.
Riječi čitateljice objavljujemo u cijelosti.
”Davno je tome, dok mosta još nije bilo, sa vaporon iz Zatona, voziti se Gradu, Docu koji bi uvik, iznova, u bojama izranja iz mora tajnovit, lip, zrcalni. Sideči na krmi, provi svejedno, u mnoštvu glasova, pisme, Zatonjani sa kofama puni grožđa, strišanja, Raslinjani ribon, Skradinjani najboljin žižulaman na svitu, (fala in šta su bogatili naša ditinjstva, učili nas ljubiti kamen, škrtu zemlju).
I naš noštromo (volija je puno kruv ispod peke) bi zna ubaciti štoriju o Šemprešoli, o njezinu kapetanu, zidiću, (niz cimatorje sv. Ane, do Strmi stuba, slušali smo ga otvorenih usta, zadržavajući dah) čuja bi se samo šum vala.
Danas kad prođen pokraj zidića oživi ona, vidin je, još čeka….”
Šemprešola
Cili život, svu ljubav njenu
Sve patnje i nade
Isčekivanja duga
Besane noći
Kameni zidić mali
Uz svetoga Lovru
Niza Strme stube
Uspomenu čuva.
Na nju!
Nježnu šjoru Ančicu
Šemprešola zvanu
Pod šeširićem
Uvojci nestašni
Srnine oči plahe
Usne meke, nježne, divojačke
U veštitu bilon il’ neke boje nježne
Ručice mirno u krilu položene
I nada
Da doći će on
Kapetan njen
Ljubav njena, životni san
Otet će ga moru
I bit će samo njen
Još mlada je i lipa
Ta nježna Ančica
Na zidiću malom
Propitkuje
Dica bliži li se deseta ura
Je, evo, još malo
Vapor uz rivu pristaje
Veselo ustajuć
Lepršajuć skalan do rive
Plešuć od sriće
Nada se budi
A vapor
U pini vala odlazi
Na morske pučine nove
Odnoseć Kapetana
Nema ga jel’ Ančice
A, nema, nema, nema ga
S novin danon
Moga bi doć on
Šta mislite dica a’
Ne proklinjuć samo moleć
Da more joj ga vrati
Na zdiću sidi još ona
Živa u mojin snovima
Kapetan i Ančica
Poneseni puten
Njene ljubavi snene
Mlječnon stazon
Putuju.
Ana Đezova
