Osvrt na veliki party u Splitu: I moja bi mater na Ultru

Moja mater vam je najveći fan ultraša. Po cile dane dežura na balkonu i gleda kako se rijeke ultraša slijevaju dole na Žnjan i uživa u tome. Broji ih, promatra i kaže mi jučer: Meni je baš žaj šta Ultra nije bila u Splitu kad sam ja bila mlada! A ja se mislim, majko kad si ti bila mlada nije ni stadiona bilo, ni Žnjana, a neznam ko bi vam doša nastupat, Adriano Celentano? Pa ipak sa čežnjom i veseljem ih promatra, sva je u tom Ultra điru. Danas govori kako svi ultraši imaju bijele narukvice i da je to sad sigurno moderno da i njoj kupim jednu. Majko, ali te narukvice su mijenjali za kartu, s njima ulaze na festival, nisu te narukvice za modu! Onda me jos ka ljutita pogleda, ko da ja miniram svaki njezin pokušaj doticaja s Ultrašima. A grad vrvi, kipi, iskaču iz svake rupe ka štakorčići. Nekidan izlazim iz kuće, idem u pekaru, u pekari crnci, španjolci, svaki ima 2 metra mmmljac.

ultra festival1

Prodavačica nezna hrvatski, a kamoli španjolski, španjolci pričaju svi u glas, njoj se cijedi znoj niz lice, otopila joj se i plava olovka oko očiju, muka joj , ništa ih ne razumi. Crnci biraju burek, ja priko reda uzimam veliki, trogirski rafiol. Idem do grada, na bankomatu indijke i još neke mješanke, engleskinje, u ljekarni japanci. Mislim se, bogati di ovo živim, sve radi cilu noc, pari mi se Bangkok. Moram nać prijatelje, kako ću ih pripoznat, vise neznaš ko je domaći, ko nije, taksisti i trgovci me pozdravljaju sa helou, come in, can I help you? Mom oduševljenju nema kraja, ne razmišljam hrvatski, a sad još ni ne izgledam ko hrvatica. Bingo! Pivam u sebi onu od Davida koji Gletta na Poljudu : the world is mine….. Kako ću nać prijatelje, ne raspoznajem domaći svit, da dignem onaj rafiol u zrak, mozda me primjete, reć će, evo je naša, nosi trogirski rafiol u ruci. Zaustavlja se auto na semaforu, ultraš iskače i zapleše dok traje crveno na semaforu, svi plešu, svi su veseli.

ultra_

Nose šeširice ili šilterice, cvike florescentnih boja, tetovirani su, odaju u košarkaškim dresovima, kratkim gacama i japankama ili patikama, moš ih prepoznat iz avionu. Većina ih je nabildana i lipo mirišu, ali nema vam tu muškarca, svi su uglanjcani, ovo je ona skupina iznad meterosexualaca, neznam kako se zovu. Ženskice polugole, nose gornji dio bikinija, mašu sisicama po rivi, nose havajske vijence oko glave i vrata. Ispred čevabđinica redovi, metarski, pari da Hajduk igra s Barcelonom, pa se čekaju karte za Poljud, redovi isprid pekara, bankomati prazni, po Konzumu neki neki poljaci sa zastavama. U po noci propudi me buka: Miquel, Miquel, dere se neko pod prozorom, španjolci, njih deset. Zajeba ih Miquel, ostavija ih bez ključa, pa sad bude cili Pojišan. Jeba ti Miquel mater, mislim se ja, zovi ga na mobitel. Miquel se ne javlja, di će njih deset, nek idu na Baće odspavat dok se Miquel ne pojavi. Lipa je ta Ultra, tribala bi bit i u sedmi i u osmi misec, i jedna extra u prvi.
A onda ja pomislim isto šta i moja mater: Zašti Ultra nije bila kad sam ja imala 17,18 godina, nego su me jebali sa ratovima, zamračenjima i uzbunama. E nabijem te Franjo i Slobo i Alija! A ti se draga Ultrice vrati i dogodine, ja i moja mater Anka te željno isčekujemo!

 

Autor:– vesna matulić-fejs

FOTO: facebook Ultra festival

Komentiraj

komentara
Komentari objavljeni pod određenim korisničkim imenom nisu stav uredništva ili izdavača, pa ne snosimo nikakvu odgovornost za štetu trećoj osobi.