POVODOM: Svetkovina troje svetaca – sv. Ane, sv. Jakova i sv. Krstofora u Šibeniku

Tri šibenske svetkovine, tri šibenska velika sveca – sveti Jakov 25. srpnja, sveti Kristofor 25. srpnja (u na­šem gradu zvan i Krstofan) i sveta Ana 26. srpnja – od davnih se vremena štuju i slave u Šibe­niku. Smatrali su ih u Šibeni­ku kao jedinstven blagdan, ne samo svetački, već i kao gradsku feštu. Bila je to fešta sajmenog obilježja za koju su se Šibenčani pripremali i po nekoliko dana unaprijed, na­stojeći pribaviti što bolje i što ljepše spize. Naravno, svaka je kuća očekivala i drage go­ste. Stari je šibenski običaj bio da upravo na Jakova i Anu jednostavno nagrnu brojni pri­jatelji, znanci ili rodbina iz dru­gih mjesta kako bi zajednički proveli, proslavili ovaj blagdan uz dobru spizu, vino i veselo druženje. Također, običaj je bio da se uoči sv. Jakova po­sti, te da vjernici otiđu na pri­manje Sakramenta ispovjedi, kako bi se dan kasnije mogli pričestiti, kao i da se izvrše pojedine predradnje kako bi što pripremljenije (u duhov­nom smislu) dočekali ovaj ve­liki šibenski blagdan.

Kako nam je ostalo zabilježe­no, slavlje bi počinjalo pred­večer uoči sv. Jakova, u šetnji Poljanom i Kalelargom, narav­no i rivom, bio bi organiziran koncert gradske i vojne glaz­be, „rokete“ (vatromet), i to sve do u kasne noćne sate. Nakon ugodne večeri i noći, a već od ranih jutarnjih sati na blagdan sv. Jakova stjecište Šibenčana bila bi katedrala sv. Jakova i liturgijsko slavlje. Nakon svečane mise bi se po­velo kolo pred katedralom. Tih je dana Grad živio intenzivno, živo i u druženju. Između ju­tarnje i prijepodnevne liturgije mnoštvo Šibenčana provodilo bi u šetnji gradskim ulicama, obalom, tržnicom. Ne toliko radi šetnje, već razgledavanja pojedinih štandova. Moglo bi se slobodno kazati da je go­tovo čitav grad izgledao kao jedan veliki štand. A kupiti se moglo svašta. Od robe široke potrošnje pa do svega onoga što su ljudi u to doba proizvo­dili. Prodavalo se i kupovalo sve i svašta, a nešto se mora­lo kupiti. Barem igračka za di­jete, lizalicu ili slatkiš, drvenu pticu – trebalo je svako dijete osjetiti radost tih dana.

Kao što i priliči, veselo je bilo i na Poljani gdje bi slavlje i veselje trajalo već do kasnih večernjih sati. Bila su to lijepa vremena jer se svatko sa sva­kim družio, prijateljevao, „po­ija i popija“. Čašćenje svete Ane uglavnom se odvijalo u grobljanskoj crkvi sv. Ane. U čast svetom Kristoforu održa­vana je mala procesija u kojoj bi se nosio kip sv. Kristofora, ali uvelike okićen prvim groz­dovima ‘ranke’ (rana sorta grožđa). Naime, Šibenčani su pored drugih sorti grožđa, uzgajali i po koji panj te rane sorte. A upravo bi se ‘iskazali’ pojedinci svojim proizvodom, donosili bi već sazrele groz­dove i njima kitili kip sv. Krsto­fana.

Drago nam je reći i to kako su se šibenske fešte s radošću sjećali i Šibenčani i njihovi go­sti. Pa čak i prosjaci koji bi za te dane gotovo preplavili grad. Dolazili su s raznih strana, od Sinjskog zaleđa i Bosne, dal­matinske zagore, drniškog i kninskog kraja, pa sve tamo do rubnih dijelova Like. I, bilo je dobro njima te dane. Jer Ši­benčanin nije nikad živio sam za sebe. Opetovano donosi­mo i dio razgovora s jednim od legendi težačkog Šibenika, Ivom Ercegovićem – Kutlićem koji je, između ostalog, pričao i o ova tri šibenska sveca. „Tu su bila tri sveca – sveti Jakov, prvi, sveta Ana i sveti Krstofor, a znalo se reći i sveti Krstofan. To su tri fešte bile u Šibeniku, onda su sajmovi bili. A osobito je bilo doli po obali, doli bi bili i cirkusi i bilo bi sviraca, baluna i tako. Isto ka šta u Splitu sve­toga Duju slavu, nako bi ode slavili svetog Jakova, svetu Anu i Krstofora, ota tri sve­ca. To je bija šibenski sajam. I to bi u sveti Jakov, i sad je to, dolazili bi biskupi, četri pet biskupa bi tu govorilo misu. I onda bi mi tu pivali, ima himna svetog Jakova – ‘O dični sve­ti Jakove, ti diko rajskih dvo­ra…’ Ovo je dio refrena, ja je par godina nisan piva, pa san i zaboravija. Dolazili bi biskupi i učinila bi se i procesija jed­na lagana nako oko crkve, al vanka nije okolo bilo. U sve­tog Jakova se dosta držalo do te proslave. Uto je bila onda i sveta Ana. A na svetog Krsto­fora je bila procesija, ali jedna lagana. Onda bi počele ranke, ranije grožđe. Moj ćaća je ima jednu dvista loza, to su bile velike ranke. Tu bi uvik, koji je bija prvi grozd, onda bi se donija i obisija na kip svetoga Krstofora. Onda prid procesiju bi bilo – ‘A, vidi, ima i grožđa’. Ja znan da mi je ćaća dava to, ja san bija malešan. Posli su i Zatonjani počeli ranke saditi. Na svetome Krstoforu, on je nosija Isukrsta, eto, visali bi to grožđe. A na svetu Anu bi bila misa ode gori na groblju jer sveta Ana nan se zove groblje ovo gori, tvrđava. Tu bi bile mise. A na procesiju na Krsto­fora to je više išlo ka gradski prošešijun. To bi se učinilo samo đir, samo ne znan je li kraj mora išlo. Uglavnom, iša je prošešijun i vraća bi se opet u sveti Jakov. Iša bi posli pod­ne, bilo bi pivača, ali ja nisan u te procesije iša, i zbor da iđe cili. Zbor je iša jedino na Bož­ji blagdan. Glazba bi svirala svaku večer kod Krke.“

I što na kraju kazati nego po­željeti Šibenčanima sretne im velike Blagdane sa željom da ovaj lijepi običaj opet zaživi.

PIŠE: Željko Krnčević za ‘Sveti Mihovil’, glasilo Šibenske biskupije 

 FOTO: ‘Sveti Mihovil’

 

Komentiraj

komentara
Komentari objavljeni pod određenim korisničkim imenom nisu stav uredništva ili izdavača, pa ne snosimo nikakvu odgovornost za štetu trećoj osobi.