Stigli smo iz Osijeka s ‘gaže’ u zoru pred njegov zagrebački stan i onda je izvadija neku lovu u polumraku i reka ‘ovo je tvoj dio’. Reka san mu ma daj, šta ti je?!, ‘Jesan li ja sad zaradija 3 iljade maraka i zato ne seri, amo ća leći.’ Kažem mu ja ujutro pa da si mi 2000 (hrvatskih dinara), a on ‘Ma ne jebi me s tim, aj molin te. Di ćemo?’ Ja sam iša učiti.
Puno je to bilo šoldi, ali DD nikad nije bio ovisan o papirima. Njemu se to gadilo, vampiri koji gledaju kako zaraditi sebi za 5 života. Nitko kraj njega nije osta(jao) ni gladan ni žedan. Koliko je takvih situacija samo bilo. Čim on ima, imaju svi oko njega. Kad je bilo manje onda bi se skutrija ili ka dite, a to je i bija, onako prozirno farba Danijelu, ‘Aj Dany daj mi 200 dinara’ (posli kuna). Onda bi se radova. Posli je tajno kupova igrice, pa joj je laga ovo, ono, a ona bi znala, ljutila se i smijala.
Je, je, bija je on ovisnik. Uostalom sam je izašao u javnost s tim. Napravija je masu pizdarija i zbog toga je patija. Puno ga je mučilo što je to dio njega. Sićan se da je ’92. u Saloonu između pisama govorija protiv droga, s tim da još nisam moga virovati da je on u tome. Nikad to nije učinija isprid mene. Baš nikad. Zna je šta o tome mislim ali prvenstveno zbog toga što je to za njega bilo ponižavajuće. Upoznali smo se 1989. godine u ‘Vesla’. Ja san se sprema za to cijeli tjedan. Stonesi, Beatlesi, naravno, a od domaćih taj supersonični Dino Dvornik. Nitko tako nije odvalio i zafitiljio ritam, niti napravio progres u glazbi i nitko nije bio poput njega. ‘Veslo’ je vrištalo uz prve ritmove ‘slona’ kao da se ukazali ‘pristojni momci iz Liverpoola’. Koji ples, ritam, karizma, faca,… Poželio sam se družiti s tim likom. To je i počelo u Zagrebu. Učio sam ga kako da bude DJ u ‘Aquariusu’, a šifra za cd-e na koferčiću je bila 000. ‘Kad san u kurcu, da ne bi zaboravija.’ Na radiju 101 smo šibali i zabavljali se junački, a i nakon ‘101 života’, svugdje po Zagrebu. Nema di nas nije bilo.
Napravio je on par karijera, napisao, odnosno bitnije, dao zvuk i postavu pjesme, a žanrovi su bili i oprečni, a da se ni ne zna da je to on. Njega to nije bila briga. Iz poštovanja prema onima koji i danas jedu kruh od toga neću reći tko su, ali isti ti su u nekim godinama poslije znali biti i zločesti prema njemu. ‘Ma pusti ljude’, ali zna je i stvarno popizditi. Bija je sritan šta je to zvučalo kako triba. Studio mu je bija laboratorij. Za ‘Afriku’ i ‘Žigolo’ potrošio je preko 200 sati u legendarnom studiju kod Trulog. ‘Afrika’ nikada nije trebala imati tekst. Puno je bio protiv tog. Rekli su mu, ali onda neće biti hit ako je instrumental, ovako, onako, a on je govorio ‘Pa šta onda, neka ne bude, ovo je ono šta san ja.’ Donija sam to u Šibenik, puštao u ‘Maura’, u Dragoja na Brodarici, di god san stiga. To je zvučalo ko raketa. Na kraju je ipak stavljen tekst. Meni se iskreno više sviđao rad na ‘Žigolu.’ Tu je bio pod utjecajem grupe ‘Jestofunk’. U ‘Aurori’ je Stipu Širinića tira par puta za redom da mu pušta ‘Say it again’ i plesao totalno hipnotiziran pjesmom. Pičili smo u mom žutom Fići, vrhunski se zajebavali. Ko će se svega sititi. Dok sam radio na radio Ciboni imali smo srijedom navečer emisiju. Rekao je ‘Ajmo mladu ekipu koji se nemaju di čuti puštati ljudima pa možda ko izleti.’ Naravno besplatno.
Puno godina poslije moj dragi Đorđe Novković kaže za ‘Malo nas je al nas ima’ – ‘A tko će donijeti tu pjesmu uz Borisa?’. Rekao samo mu, samo jedan: DD. U ‘Plavom studiju’ smo te noći snimili pismu. Kaže on meni ‘A jebate koliko ti mene voliš, aj pivaj onda refren.’ On stoji kraj mene i pjeva prateći vokal. A kako nećeš propivati. Jedna od njegovih karakteristika, mana rekao bih, je da nije znao reći ne. Kad bih ga neko gnjavio pa i ja za neku pismu da otpiva vokal, prateći vokal, producira, onda bi se skriva, umisto da kaže neću. To je stvarno ponekad bilo glupavo. Imao je on kriza da nije mogao napisati pjesmu, tražio je uvijek zvuk a tekst mu nije išao. Jednog svog prijatelja je u zaista nekreativnoj fazi zvao nakon što mu je Danijela naredila, jer nije htio, bilo ga je sram. Ipak: ‘Alo prika, aj molin te napiši mi samo četiri refrena’, a ovaj je rekao da ne može, jer je energetski prazan. Vauu, to je bilo gadno. Ko da ga je netko nokautirao. Kad je radio kao urednik u Croatia recordsu lik ga je gnjavio i gnjavio a on je rekao ‘Ok sad ću ti konačno reći šta mislim o tvojoj muzici’ i onda je zgazio kazetu. Ekstremno.
Mali je ovo zapis o djetetu rođenom 20. kolovoza 1964. koji je bio puno dobar čovik. Duševan, strastven, labilan, tužan, prepun života, poseban, splitska legenda… Ovo je ispis nekih momenata kojih je bilo na moju, vjerujem i njegovu sreću puno.
Jednog dana sam čuo na radiju da je umro… I love you man.
p.s. Kad uhvatite vremena poslušajte pjesmu ‘Hipnotiziran’. Do danas nitko nije bolje postavio vokale i moćnije otpjevao pjesmu – još jedno od njegovih remek djela, kojih on naravno nije bio svjestan.
