„Ja sam ti nju ukra’. Niti sam koga pita’, niti sam se koga plašio. Nisu me volili jer nisam ima’ para. Bio sirotinja, a ona iz dobre kuće. Ma nikog se nisam plašio, kažem ti. Mogli su me i ubit. Pa šta?! Znam zašto sam doša’, za nju bi moga i umrit!“
Dedo Ilija, iz one jedne od meni, neskromno, najljepših priča koje sam ikad napisala, jer je to najljepša ljubavna priča koja postoji i živi. Njih dvoje, u brdu, još uvijek zagledani jedno u drugo. Sa smijehom koji ih je očuvao od svega. Prsten koji je okračao babinim otvrdlim i ispucalim prstima, ali nikad ga neće skinuti. Sunčana nedjelja provedena s njima, blago je opipljive radosti i stotina lekcija u svakom trenu.
„Nikad nikog nisam uvridija, nikome zla učinija, sa ženom vazda skladova u miru, šestero dice dobija, da im sve što sam ima, a nisam ima puno…volija me i Meho i Jovo kad smo skupa asfalt radili i ceste gradili…sad imam 88, mogu još dobro pojist i do kupatila otić sam…i evo s Unicom svojom igram lopte. To ti je, ćeri moja, lip kraj života…Ništa više.“
*Priča je preuzeta sa stranice Martine Mlinarević Sopte
foto:ilustracija
