Nedavna prezentacija principa rada novih otvora na podzemnim kontejnerima u Šibeniku izravno vezana na novi sustav odlaganja, prikupljanja i naplate odvoza otpada, inspirirala je dvije šibenske profesorice da napišu polušaljivi prozni tekst o problemima s kojima se od svih svetih susreću naši sugrađani. Podsjećaju Nada Bujas i Danijela Grubišić i na zaboravljena vremena kada puno toga nije završavalo u smeću, već se znalo iskoristiti na drugi način, ali i upozoravaju na nedovoljnu informiranost građana.
Na Mrtvi dan snimli novinari video di Zeleni grad daje uputu kako se otvaraju kontejneri za škovace. Puštili su oti video priko internet Šibenskog portala i na oni tamo Facebook. Ali, kako će do ote videosnimke doći stara šjora Keka? I njon slični?
Škovace na karticu
Evo t na, Šibenik će uskoro postati zelen i čist! U cilu staru gracku jezgru stigli niki novi, drugovačiji, a zovu se podzemni spremnici za skupljanje škovaca. I na adresu šjore Keke stigla čip kartica uza škaršu ‘Obavijest’ da je baš ona zadužena za volumen od 40 litara škovaca, i to za „miješani komunalni i biorazgradivi otpad“ uz novu cinu od Svisveti’. Ispo toga, na istom listu karte, isto škaršo u 4 crte, pisane su „Upute za korištenje kartice“, oliti di i kako šjora Keka more otvorti oti kontejner ispo zemje. Ni slova o oniman, poviše zemje, oniman u kolurima! Plaća li se i oto ili oni (Zeleni grad) plaćaju šjori Keki šta za nji skuplja korisne škovace? Kolko će šjora Keka plat’ti za jedanajsti misec? Šta iđe u te mišane škovace? A šta u oti „biorazgradivi otpad“? Njanci riči o tome nisu jon napisali. A ne piše ni na kontejneriman.
Na Mrtvi dan snimli novinari video di Zeleni grad daje uputu za škovace na karticu. Puštili su oti video priko internet Šibenskog portala i na oni Facebook. Ali, kako će do ote video snimke doći šjora Keka? I njon slični?
Svi znademo da u starom dilu grada najviše živu starija čeljad – sami oli najviše dvoje u kući. Oni b’ tribali gomilati te škovace u kužini dok ne skupu količinu – od 40 litara!!! Buni se šjora Keka da nije ona šporkaćona i da ko je to vidija držati tolke škovace tolke dane! A tek ka dođe lito, pa ka upeče na tristiosan gradi, neće ona da jon iz škovaca počmu crvi liziti po kući, neće da se ozubine o’ spize uzvišćaju, neće ona trpti oti smrad …
Neće ona. A mora’ će! Oli more biti da neće?!
Manje o’ dvi kune
Vako: svako otvaranje kontejnera s oton karticon za škovace, šjoru Keku će guštati 1,90 kuna. Pa ti, moja šjora Keka, da ti ne bi smrdilo, nosi svaki dan bacti škovace: danas baci samo drobe i glave o’ srdela, sutra samo kore od čentruna i kukumara, prikosutra … Eee, a Zeleni grad će te po takujinu! Tako triset dana u misecu puta malo manje o’ dvi kune, izađe ti, šta krpe šta konci, pedestisedan kuna. A bi će tute u računu i di pju!
„Enti sto, inšenpjani’ ljudi“, kaže šjora Keka, „pensije su male i sa’ će tribati pazti – ne kolko će kupti spize misično, nego kolko će proizvesti škovaca! I za koje šolde! Nisu, a mogli su staviti da kroz onu bužu na vrvu kontejnera more proći samo 5 oli barenko 10 litara škovaca, a ne 40.“
Kažu – more se u oti biorazgradivi i mišani komunalni otpad bacti sve skupa: ala kora o’ kumpira, banana, korupine o’ jaja, kosti o’ mesa, ono ka’ pometeš i usisačon prođeš kuću, tetrapak od mlika, pelene svoje oli o’ praunuka ka ti dođe u vižitu, one vrićice o’ biža i boba iz jacere, i sve drugo šta NIJE: plastika, najlon, caklo, čista karta oli škartoc, novine, zadaće, škatule od maništre i riža, latenu škatulu o’ sardina i paštete. Povr svega, to zadnje triba i oprati, onda lipo razvrstati, pa ka se skupi, to se odnese, metnimo reći, do Peškarije ko Montanarija, i baci se u one žute, oli plave, oli zelene i sive kontejnere na kojima sve lipo piše.
Ajmeee, judi, koji lipi litret tute na Peškariji! Turisti manđaju finu spizu na bilin tavajama u restoranu, a naš svit baca škovace na karticu. Ke bela arija ka se otvori! Bez rišpeta za goste – mogli su kontejnere ukopati ispo zemje s druge bande ceste, do mora. Aaa… da vidi tako dobro organizirano prostorno rješenje isprid nekad njegovih zgrada, i pokojni Montanari bi se u grobu okrenija ka torkul.
Kazna dvi ijade kuna
Ako šjora Keka ne uvati grif/mot za otvarati kontejner karticon za škovace, ni slučajno ne smi ostavljati škovace pokraj kontejnera ispo zemje, jer će se sve snimati ka u Big Brother, a kazna je dviii ijade kuna. Pa ka će se već snimati, bilo bi dobro i da snimu ko to kamenjon igra košarku na Banju, i ko po kamenin zidoviman Šibenika spreja one grafite. Popravke i čišćenje lipo nek platu njiovi matere i ćaće. A bilo bi dobro i da snimu ko, da prostite, vrši nuždu po štradi, na skalaman u Docu, u Kvartiru, na štradi ispo Svete Luce. Nek i njiman udru po takujinu!
„Enti sto, koji inšenpjani ljudi“, ponovi šjora Keka. „Jesan stara i antika, al nisan berlava – jaaa da iđen u Donje poje?“ Naime, čula je – uje od friganja ribe, pohanja balancana triba stavti u bocu i odniti u neko „reciklažno dvorište“ u Donje poje bb skupa s bumbeton koja više ne svitli, starin tranzistoron, caklenin miračon za febru šta ima u sebi živu, kušin od perja i imbotiju šta su unuci rasparali. „Ko to sve more razumti?“ štufo je dodala.
Reduce, Recycle, Reuse na Kekin način
Grinta tako šjora Keka kako svašta ižinjaju u ova nova vrimena i lašnje će jon biti da po starinski u kući počme sama, kako se ono reče, „reciklirati“ škovace. Pripovida ona da se tako i prije rad’lo, abaška ko je bija od potribe. Šparalo se, jer su bila teška vrimena – dice puno, a šoldi malo. Moralo se odvojiti i spas’ti ono šta jopeta moš na drugi način rabiti: ala probužana latena teća (stoput šaldana) postane pitar za garofule i zaliješ i’ fundočon od kafe oli divke. I roba se prikrajala, od stariji’ za mlađe, tašelavalo se. Od muške bambina maje moglo se prav’ti bičve dici. Kora od kapule nije se bacala, jok! Skupljaš je, prokuvaš u vodi da tangaš najlonke u kafeno oli pređu za tapete u drap, a š njomen pituraš i jaja za Uskrs.
Dalje pripovida šjora Keka: „Dok su bili špakeri na drva, ložila se česmina, smrika i bor pa smola začepi dimjak… Ali bila je i za to likarija. Koja? Na priliku – nije se bacala kora od kumpira, neg se mećala na plaku od špakera, a poslin ka se ošuši, baciš je u špaker pa nije tribalo ni inkontrati špacakomina – znači da si uštedija šolde. Kore od jabuka i naranđa lipo su mrlišale dok su se šušile na plaki, a poslin i nji’ isto itneš u vatru, a ne u škovace. Ima si večeru ako su ti se u pličini na Martinski u mrižicu uvat’li vrplji, i to na kosti od pulastra oli prasca. Ka bi se izile pidoće, kunjke, prstaci, ono šta ostane iskoristila bi dica: lipli su, pituravali, pravili svake komedije s otin… Ko umi rad’ti rukaman, more sve te škojke i kosti od ciloga pulastra nizat na nisce i napravti lipe kolane, braculete, prstenje. Kvasinon i bikarbonon moš prati svakave maće, očistiti cilu kuću. Od čistog luga – radila se lušija pa se prala roba, a ne ki danas niki Sanitari, Arieli, Kokolino, Arf, Reks i sve ono drugo u plastikama.
Pače, naš pas se zva Reks. Ija je kosti i koju žuntu o’ mesa, a mačka o’ ribe. Ništa se nije bacalo. Tribala bi jopeta svaka kuća, ka ne moš’ držati prasca, kokoš oli tuku, imati barenko pasa i mačku – oni će izisti – bi će manje škovaca! A i presjednica svituje da se udomi koja beštija, a ne kupuje.
Pari se da šjora Keka, iako je u poodmaklin godinama, odavno dobro zna sva 3 ključna moderna pojma održivosti Reduce, Recycle, Reuse. Zna šjora Keka odvojiti, priraditi, iskoristiti škovace da budu ponovo upotrebljive. Još jon samo fali da uvati mot za otvaranje kontejnera karticom za škovace.
A di ćemo mi ošušti kore o’ kumpira, a?
Autorice: N. Bujas i D. Grubišić
Foto: N. Bujas i D. Grubišić
