Nakon laganini tempa i ležerno provedenog tjedna u Aurovillu, dočekala nas je ona prava Indija s početka putovanja. Autobus ‘super delux’ i nije bija tako loš obziron da je ima i kola i krov, vrata i prozore, a skoro da se i sic moga spustit da nije bila iščupana ručkica za ‘ap end davn’. Je, doduše, da nema šanse da ti ostane ijedan kamenac na bubrigu ili drugdi nakon krasnih ovećih rupa na cesti ili dijela puta koje se može nazvati svakako osin ceston, smišna cijena od oko 50kuna po čoviku za kratkih 15-ak SATI vožnje opravdala je dobiveno. Mi smo se, ne budmo ludi, dobro naili, izvadili svoj čarobni kušin, ušuškali se i zakomili. Ujutro u 7 ipo budi nas vozač, a mi pomislimo: ‘Šta već?’ U žurbi za izaći zaboravimo Matin rokovnik ideja i misli…, al valjda i to s razlogon.
Kerala je opravdala dobivene komplimente o svojoj čistoći nasuprot ostalih dijelova zemlje iako, nemojmo se zavarat, nema usporedbe s našin standardima. Obziron da smo se prvi dan smistili u nikad zapamćenom mu imenu, Thiruvananthapuramu, odlučimo dan posvetit zoološkom vrtu. Jeeeeee! Bila san uzbuđena i nestrpljiva ka petogodišnje dite, a lava i tigra san slikala kad god su se mrdnili. Obišli smo i nekolicinu različitih, prvih 5 minuta fascinantnih muzeja, u kojima je zabranjeno fotkanje, pa san ja samo 10-ak puta opalila. Nakon iscrpnog proučavanja šta sve gradić turistima nudi, uputismo se, di? A lipo na misu. Sidimo u klupi, slušamo, ne razumimo ništa, tu i tamo se zbunjeno pogledamo i išuljamo se vani. Ono šta nam se svidilo je to kako ljudi drugih vjeroispovijesti dolaze u posjet katoličkin crkvama u ovom periodu zato jer su blagdani. E pa šta ne bi iskazali poštovanje malom Isusu neka nije njiov. Baš kul! Sutradan se nakon šetnje pijacon bogaton bojama, neobičnin oblicima voća i povrća, te nesnosnog miomirisa sušene ribe pored koje je gradski otpad, udaljen cila 3,5metra, odvesti do čuvene pješčane plaže. Kupanje u majici, jer san se pripala da ukipljenin tinedžerima ne ispadnu oči zbog moje bile kože ili ko zna čega tako neobičnoga na meni, nije bilo jako atraktivno, pa smo se radije odlučili u miru povuči u obližnji lokal na ladnu pivu. ‘Odlična odluka’, složija se moj muž. Mislimo se: ‘Sve to izmori čovika, pa ajmo se uputit prije mraka prema gradu i to dio puta nanoge. Obziron da u robi na sebi imamo toliko pijeska prosipat ćemo po putu da se sutra znamo vratit’.Usput, ne moš virovat, naiđosmo na dućan, ljudi moji, dućan, pravi pravcati, ima i sira i kruva i masla i slatkiša i svih onih krasnih industrijski lajt zdravih proizvoda, ma prava divota. Ne riskiramo pa uzmimo punu kesu svega. Nije da smo mi toliko navučeni na to i nije da nas sad pravdan ali ode je spiza tako začinjena da mi se na tren, nakon tipičnog indijskog obroka, i to svakog, učini da san zmaj. Šta i ne mora bit tako loše, ali radije bi bila obična vlajina kakva jesan. Mate se nakon obilate večere zaljubljeno uvati svojih knjiga, a ja s Iris na fejs o temi osobnog rasta i razvoja, zanimljivo.
Naš divni mali ljubičasti sat iz Jyska budi nas u 7 uri i time odvodi na nastavak putovanja. Sljedeća destinacija Alappuzha ili tzv. Allepey. Smistismo se u predivnom malom seocu, 20-ak min vožnje lokalnin brodon, u sobu Bob Dylan, u maloj kućici uz rijeku. E to je bila prava mala seoska idila. Žene umočene u rijeku do pasa sapunaju robu i mlate je od kamen smiješeći nam se usput, ostavljajući dojam da je posa koji obavljaju vrlo jednostavan i nenaporan i baš kao stvoren za njih, muškarci se peru i briju metar dalje, a dičica trčkaraju unaokolo i susrećući nas uz kes glasno pozdravljaju sa ‘Haaaaaaj’ i pružaju dlanove uz dodatni povik ‘van pen, van pen’. Posli malo predaha krenemo u daljnje istraživanje okolice. Ukrcamo se na krasan lokalni brod i za 1 kunu odgledamo dokumentarni film, uživo, ali doslovno, o životu uz kanal. Majku koja u kajaku vozi dicu iz škole doma, čiči koji pribire nepoznatu vrstu mriže, srednjovječnu damu koja uživa u čuvanju koza, grupu hindusa koji ispiturani sidu na podu, udaraju u tablu i pivaju iz sveg glasa i slično (mada se pitan šta je tu slično). No dobro, vrime je za još jednu šetnjicu do još jedne plaže, od ure ipo vrimena, na koju me moj vridni muž nagovorija. Sve i ne bi bilo tako crno da vani nisu skora 40 celzijeva i da se pored nas dok hodamo ne pali gradsko smeće. Ali ‘trpi, guraj, pa ćeš u raj’, rekla bi meni moja vridna baba Bila da je živa.
PIŠE: Matea Šeneta
