Joško Crnogaća ‘Mislite na svoje najmilije i živite lipi život’

Joško Crnogaća rođen je 1963. godine, a za sebe kaže da je pravi Šibenčanin. Kako mu je tata vezivao brodove, zavolio je more, a često je odlazio kod ujne u Bilice i tamo se igrao.

Plivati je naučio na Martinskoj, a kad ga je tata vodio po gradu, padale su samo pohvale o krasnom i pristojnom sinu. U mladosti se bavio košarkomi nogometom, a ekipa mu je bila ‘najbolja na svitu’. Bavio se pomorstva, neko vrijeme radio je i u bolnici, a 1993. godine došao je u Čemprese.

– Pokojni tata mi je bija jedan od poznatijih ljudi u gradu, ka lučki radnik, a mama je bila kućna pomoćnica u bolnici, di je dočekala i mirovinu. Nažalost, i mama i tata su preminuli, a ja san osta sam, počinje svoju priču Joško.

Iako mu je bilo ponuđeno da se vrati raditi na brod, Joško je shvatio da je rad u Čempresima njegov životni poziv.

– Kad sam doša kod direktora Mate Laganovića, reka san mu otvoreno- ako buden sedan dana moga izdržati ovaj posa, ostat ću, a ako ne, pokucat ću van na vrata i zafalit se. U međuvremenu, mene je sve to zainteresiralo i posa san prihvatija profesionalno. Tu san već  24 godine i moran van reći da je bilo svega. Za vrime rata, imali smo jako teške situacije, po selima smo odvozili mrtve. Puno poslovnih trenutaka za mene je bilo izrazito emotivno, a da van ne govorin koliko san prijatelja ispratija, kaže s tugom u glasu.

josko-crnogaca-161216-2

Brojni odlasci na kućne intervencije iziskuju profesionalnost prije svega.

-U ponoć, u podne, kad god dođemo, moramo dati sućut i biti na usluzi ljudima koji su izgubili svoje najmilije. Takav sam ja, ali i moje drage kolege, kaže.

Radni dan prolazi po rasporedu.

– Dođemo ujutro, popijemo kavu,malo  vamo, malo  tamo. Vidimo što imamo na rasporedu i kreće posa. Puno svita me zna zvati i u ponoć, uru. Uvik se javin i priko telefona im sve objasnim i izrazim sućut. Nakon šta dođu u našu poslovnicu, zahvale se, a ja im uvik kažem da me mogu nazvati ako im bilo šta zateba. U ovom poslu san se vrlo, vrlo dobro naša, kaže Joško.

Slobodno vrijeme koristi za kave s prijateljima, čitanje novina i odlaske u drugi grad.

– Ne volin kad me na kavi pitaju ‘Joško, ko je umra danas’. Onda im kažen, ljudi popijte piće, ajmo govorit o sportu, o filmovima. Kad san izaša iz firme, ako nisan dežuran, ne volin da me to pitaju. Ja san isto čovik od krvi i mesa, želin se isključit i ne razmišljat o tužnin situacijama od tog radnog dana, pojašnjava.

Joško ima neizmjerno poštovanje prema klijentima, direktoru i kolegama.

– Poštivan cili svoj kolektiv od nas 40-ak. Dobro smo uigrani, uvik uskačemo jedni drugima. Složni smo, a kad nemamo posla, družimo se. S godinama smo stekli dobar ugled, bar ja tako mislin. Međutim, moran reći kako san nedavno izgubija jednu dragu osobu. Mog dragog direktora nikada neću zaboraviti- poštovali smo se međusobno, a kad bi ga nazva uvečer i pita jel smetan, on bi mi reka ‘Joško, ti znaš da me uvik možeš nazvat, šta god ti bude tribalo i kad god bude tribalo, uvik možeš zvat’. Težak mi je to gubitak, ne samo meni, nego i firmi, i gradu. Njegova obitelj, šta o njima reći, oni su ‘number one’. Dok san živ, nikad ga neću zaboraviti. To je život, kaže.

josko-crnogaca-161216-6

Joško se može  potpuno isključiti od posla. Naglašava da ima svoj pravac i u potpunosti ga se drži.

– Kad mene prijatelji zovu da odemo do Splita, Zadra, ja se ponašan ko da ne radin ovaj posa. Iman svoje prioritete van firme, osim ako se desi neka hitnoća i onda san opet uključen. Bilo je preteških slučajeva, sam san sa sobon govorija i pita se jel moguće da se takve stvari dešavaju. Moj šofer, Jakov Škevin i ja smo imali puno teških trenutaka, ali očito sve ide svojin tokom, pojašnjava.

Joško u ‘Čempresima’ ima više uloga- on je pogrebnik, predradnik, nosač, šminker i velika podrška.

– Na primjer, imamo osobu nazovimo je Stipe Stipić. Dođem na patologiju, pripremim je. Obrijem ih i našminkam, netko ima želju da našminkamo pokojnicu ili pokojnika. Imamo i situacije kada su tu ozlijede zbog prometnih nesreća, pa kremama i šminkama pokušam sve učiniti onakvim kako treba biti. To su zadnji pogledi na dragu osobu, osobu koja odlazi. Najteže mi pada mladi svit koji odlazi, to držin u srcu. Al kad vidin roditelje, majke koje plaču za svojon dicon, njihovu braću i sestre koji nikad više neće vidit svoje najdraže, to je najtužnije. Roditelji padaju u nesvjest, a dite im se nikad neće vratiti. Onda se čovik zamisli, jer kad takve stvari vidiš, svatiš da ljudski život proleti doslovce u pet sekundi. Moraš biti jak za te ljude, moraš im pomoć kolko možeš. Na žalost, to je sastavni dio života, priča nam Joško.

Tuga, žalost, tragedija- Joško se s tim osjećajima susreće svakodnevno, a čovjek koji je na prvi pogled sasvim jak, u očima odaje tugu zbog svih nesretnih duša koje je ispratio na posljednji počinak.

– Ma da ne završimo u tužnom tonu, svim mojim Šibenčankama i Šibenčanima želin sretne blagdane. Proživite život i veselite se, a za mlađe generacije želija bi da ih ne vodi adrenalin, jer je život samo jedan-kratak je i morate ga proživjeti, a ne biti samo gost. Nije prirodno da roditelj nadživi svoje dite. Mislite na svoje najmilije i živite lipi život, zaključuje Joško.

Jedna kava s Joškom promijeni vam pogled na život, jer shvatite da je život doista kratak i da ga morate živjeti. Volite se i ne rastužujte jedni druge, jer kako Joško kaže, ‘kako se postaviš, tako ti i bude’.

Komentiraj

komentara
Komentari objavljeni pod određenim korisničkim imenom nisu stav uredništva ili izdavača, pa ne snosimo nikakvu odgovornost za štetu trećoj osobi.