Betina je selo na otoku Murteru. Nastala je od riči keltskog podrijetla bet (vrata) i nastavka -ina. Vo je priča o mojen selu.
Betina je 1597. godine imala 16 kuć i stotinjak čejadi. Malo po malo se povećavala i danas je to veliko i lipo misto s oko sedanstotin stanovnikov. Betinjani su se bavili vinovon lozon i maslinarstvon, a u 18. viku počeli su graditi brode po čemu su i danas poznati. Ča se tiče običaja, u Betini bi se igrala kola. To su bila balambrin, betinsko kolo po starinsku te kolo potisnuto i rašireno. Ni se pivalo u kolu, već okolo kola. U Betini se najviše pivalo i piva se nako kako se piva „Uspe’ ću se na vr’ o Bristine“. Ova i sve ovakove pisme, ča je piva jedan sam pivač, u nas su se zvale „po putu“ ili „po putničku“. Niko pravo ne zna zašto se to tako zove, ali se smatra da to dolazi od toga ča se to pivalo obično puten od poja do doma, hodajući i pivajući. U nas se je hodilo po kućan čestitati i to o Božiću, o Mladomu litu i Tri krajiman. Imali smo i narodne nošnje. Ženske bi nosile pance, škrepe, škahune, čerepe (uvik vunene), suknja s poskritenin krajen, čerme (hajke), travese, opleće, hacole, batuje i karantani prsten. Muški bi noslili panke, škahune, čarape, gaće, kučanje, kružete, košuje, kaparane, hajke i kabane. Ajde, sad vi znajte ča je to. U dilu mista Betine ča se zove Na moru, a i je na moru, stoji jedna stara kućetina ča je zovu Mlin. Okolo te kućetine iziđan je jedan korniž, u stara vrimena od kamena, a sada od simenta. Služija je svitu za sidenje u vrime odmora po čemu je taj korniž i dobija ime „siđe“. O ka’ kod je ovo „siđe“ napravjeno, malo kad da je prazno, osim kad pada kiša. Ali ako je velika studen, uvik ode sidi po koji starac, odmara se. Ovo je ujedno i glavno sastajalište muškog svita. Ali tamo se često i žene sastaju i u grupan, malo podaje od muških, proćakulaju o svemu i svačemu. Odi se svaki dan pripovida o životu i radu, o suši i kiši, o lipiman i grozniman zemaniman, ko s kim iđe, ko se ženi s kim, od koje bolesti ko pati, ča ko kuva, di se dogodila koja dežgracija, o svemu i svačemu. Sve beštime se mogu ode čuti, lipe riči, viciji, smih i pisma. U Betini ima puno lipih pisama. Sidin pokraj prozora i baba mi vo priča. I ja njoj kažen: „Ne bi se ja nigdi drugdi rodila nego u ovom malom selu“. I još nešto. Ako ne znate sve ove lipe starinske riči, pitajte babu ili dida i sve će van biti kjaro. Adijo van!
Filipa Tomas, 7. r.
preuzeto iz “Škoji” list učenika OŠ Murterski škoji, Murter
